„Monasi, ne promišljajte na loš, štetan način: ‘Ovaj svet je večan’ ili ‘ovaj svet nije večan’; ‘ovaj svet je konačan’ ili ‘ovaj svet je beskonačan’; ‘duša je isto što i telo’ ili ‘duša je jedno, a telo je drugo’; ‘Tathāgata postoji posle smrti’ ili ‘Tathāgata ne postoji posle smrti’ ili ‘Tathāgata i postoji i ne postoji posle smrti’ ili ‘Tathāgata niti postoji, niti ne postoji posle smrti’. A zašto? Zato što takvo promišljanje nije blagotvorno, potkopava temelje svetačkog života, ne vodi ka odvraćenosti, hlađenju strasti, prestanku, smirenju, neposrednom znanju, probuđenju, ne vodi ka nibbāni. Monasi, kada promišljate, ovako treba da promišljate: ’Ovo je patnja’; ovako treba da promišljate: ’Ovo je nastanak patnje’; ovako treba da promišljate: ’Ovo je prestanak patnje’; ovako treba da promišljate: ’Ovo je put koji vodi do prestanka patnje’. A zašto? Zato što takvo promišljanje jeste blagotvorno, utvrđuje temelje svetačkog života, vodi ka odvraćenosti, hlađenju strasti, prestanku, smirenju, neposrednom znanju, probuđenju, vodi ka nibbāni. Zato, monasi, treba uložiti napor da bi se razumelo: ’Ovo je patnja’… Treba uložiti napor da bi se razumelo: ’Ovo je put koji vodi do prestanka patnje’.”

1. Koncentracija

Svađalački razgovor „Monasi, nemojte se upuštati u svađalački razgovor: ’Ti ne razumeš ovo učenje i pravila. Ja razumem ovo učenje i pravila. Šta, ti razumeš ovo učenje i pravila!? Ti postupaš na sasvim pogrešan način, ja postupam na ispravan način. Ja sam dosledan, ti si nedosledan. Ono što je trebalo reći na početku, ti si rekao na kraju. Ono što je trebalo reći na kraju, ti si rekao na početku. To što si tako pažljivo smislio bilo je pobijeno. Učenje ti je odbačeno. Dokazano je da si u zabludi. Idi i bolje uči ili ako možeš, iskobeljaj se iz zamke u koju si upao!’ A zašto? Zato što takav razgovor nije blagotvoran, potkopava temelje svetačkog života, ne vodi ka odvraćenosti, hlađenju strasti, prestanku, smirenju, neposrednom znanju, probuđenju, ne vodi ka nibbāni.