Jednom je Blaženi boravio kraj Vārāṇasīja, u Parku jelena, u Isipatani. Tu se on ovako obrati grupi od pet monaha: „Dve su, monasi, krajnosti u koje onaj ko je otišao u beskućnike ne bi trebalo da zapada. Koje dve? Vezanost za užitke čula, koja je niska, vulgarna, svojstvena prostim ljudima, neplemenita i ne donosi korist, a druga je vezanost za samomučenje, koja je bolna, neplemenita i ne donosi korist. Izbegavajući ove dve krajnosti, Tathāgata je savršeno razumeo srednji put, koji daje uvid i znanje, vodi smirenju, neposrednom znanju, probuđenju, nibbāni. A kakav je to srednji put što ga je Tathāgata savršeno razumeo, koji daje uvid i znanje, vodi smirenju, neposrednom znanju, probuđenju, nibbāni? To je upravo ovaj plemeniti osmostruki put: ispravno razumevanje, ispravna namera, ispravan govor, ispravni postupci, ispravno življenje, ispravan napor, ispravna svesnost i ispravna koncentracija. Upravo je to srednji put što ga je Tathāgata savršeno razumeo, koji daje uvid i znanje, vodi smirenju, neposrednom znanju, probuđenju, nibbāni?