Jednom je neki monah boravio u zemlji Kosala, u gustoj šumi. Ondae je, posle obeda, vraćajući se iz prošenja hrane, otišao do jezera sa lotosima i pomirisao crveni lotos. Tada božanstvo koje je nastanjivalo tu gustu šumu, osetivši milosrđe prema tom monahu, želeći mu dobro, u želji da u njemu probudi osećaj neodložnosti, približi mu se i obrati sledećim stihovima: „Kad pomirišeš taj iz vode rođen cvet, nešto što ti nije bilo dato, to je neka vrsta krađe i ti si, poštovani, kradljivac mirisa.” (Monah:) „Ne uzimam, ne oštećujem, mirišem lotos poizdalje. Pa zašto onda nazivaš mene kradljivcem mirisa? Ima takvih što čupaju stabljike, oštećuju cvetove, takvih koji se bezdušno ponašaju: zašto to njima ne kažeš?” (Božanstvo:) „Čoveku bezdušnom i halapljivom, uprljanom poput dečije pelene: njemu da kažem nemam šta. Ti si taj kojem treba da govorim. Čoveku zaista neokaljanom, koji uvek ka čistoti teži, njemu zlo koliko na vrhu vlasi izgleda golemo poput oblaka.” (Monah:) „Da, duše, ti me razumeš i naklonost pokazuješ. Upozori me opet, duše, kad god opet vidiš nešto ovome nalik.” (Božanstvo:) „Moj život od tebe ne zavisi, niti sam ja najamnik tvoj. Ti bi, monaše, sam trebalo da znaš kako da do odredišta povoljnog stigneš.” Tada tog monaha, podstaknutog rečima božanstva, preplavi osećaj neodložnosti vežbanja.