Postoje neki askete i brahmani koji unutar svoje tradicije opisuju nastanak sveta tako da ga je stvorila slučajnost. Otišao sam do njih i pitao ih: ’Prihatelji, da li uistinu unutar svoje tradicije opisujete nastanak ovoga sveta tako da ga je stvorila slučajnost?’ A oni mi odgovoriše: ’Tako je’. Onda im ja ovako kažem: ’U tom slučaju, prijatelji, kako kažete da se to tačno dogodilo?’ Ali nisu mogli da mi odgovore, već su čak oni mene ispitivali. Kada su me pitali, objasnio sam: Tako, monasi, postoje božanstva koja se nazivaju ’bićima bez opažaja”. Kada se u njima javi opažaj, ona umiru u tom svetu. Onda, prijatelji, moguće je da jedno od tih bića umre u tom svetu i preporodi se u ovome. Došavši u ovaj svet, ono napusti dom i ode u beskućnike. Zahvaljujući snažnom, odlučnom, predanom i istrajnom naporu, kao i ispravnom promišljanju, postiže takav stepen koncentracije da se priseća nastanka opažaja, ali ne dalje od toga. Ono ovako kaže: Sopstvo i ovaj svet nastaju slučajno. A zašto? Zato što prethodno nisam postojao. I tako, iako me nije bilo, sada izronih u postojanje.’ Prihatelji, da li uistinu unutar svoje tradicije tako opisujete nastanak ovoga sveta da ga je stvorila slučajnost?’ A oni rekoše: ’Čuli smo da je upravo tako poštovani Gotama rekao.’ Ja takođe razumem šta je to što sve ovo nadilazi. I pošto tom razumevanju ne prilazim na pogrešan način, u sebi sam ostvario stanje savršenog mira. Pošto to neposredno zna, Tathāgata ne propada.