Kralj, plemenit i morpomazan, upita okupljene lične savetnike, članove saveta, rizničare, vojne zapovednike, stražare i profesionalne savetnike o plemenitoj dužnosti kralja koji pokreće točak istine. I oni mu odgovoriše. Pošto ih je saslušao, on uspostavi pravednu zaštitu i sigurnost u zemlji, ali nije obezbedio da siromašni imaju od čega da žive. I pošto to nije učinio, siromaštvo se raširi zemljom. Pošto se siromaštvo raširilo, neki čovek uze ono što mu nije dato, s namerom da ukrade. Onda ga uhvatiše, odvedoše pred kralja i rekoše mu: ’Vaše visočanstvo, ovaj čovek je uzeo ono što mu nije dato, s namerom da ukrade.’ Kada je to čuo, kralj, plemeniti pomazan, obrati se onom čoveku: ’Je li istina, dobri čoveče, da si to uradio?’ ’Istina je, vaše visočanstvo.’ ’A zbog čega?’ ’Nemam od čega da živim, vaše visočanstvo.’ Onda kralj dade tom čoveku nešto imetka, pa reče: ’Uz moć ovog imetka, dragi čoveče, živi, staraj se o svojim roditeljima, o svojoj ženi i deci, obezbedi sebi posao i ustali se u tome da pomažeš duhovni život asketa i brahmana, a to će te voditi na nebo, doneti sreću kao plod, obezbediti preporađanje u nebeskom svetu.’ ’U redu, vaše visočanstvo,’ odgovori onaj čovek kralju.