„Monasi, oblici su prolazni. A ono što je prolazno je patnja. Ono što je patnja, to je bez trajnog sopstva. A ono što je bez trajnog sopstva treba videti onako kako jeste, s pravom mudrošću ovako: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’. Zvukovi… Mirisi… Ukusi… Opipljivi predmeti… Mentalne pojave su prolazne. A ono što je prolazno je patnja. Ono što je patnja, to je bez trajnog sopstva. A ono što je bez trajnog sopstva treba videti onako kako jeste, s pravom mudrošću ovako: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’. Videvši to, dobro upućen plemeniti učenik gubi interes za oblike, gubi interes za zvukove, gubi interes za mirise, gubi interes za ukuse, gubi interes za opipljive predmete, gubi interes za mentalne pojave. Pošto je izgubio interes, u njemu se strasti smiruju. Kako se strasti smiruju, tako [njegov um] oslobođen biva. Sa oslobođenjem dolazi i saznanje: ’Oslobođen sam’. On tada razume: ’Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja’.”

1. Prolazno

Spoljašnje kao patnja „Monasi, oblici su patnja. Ono što je patnja, to je bez trajnog sopstva. A ono što je bez trajnog sopstva treba videti onako kako jeste, s pravom mudrošću ovako: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’. Zvukovi… Mirisi… Ukusi… Opipljivi predmeti… Mentalne pojave su patnja. Ono što je patnja, to je bez trajnog sopstva. A ono što je bez trajnog sopstva treba videti onako kako jeste, s pravom mudrošću ovako: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’. Videći ovako… On razume: ’…Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja’.

1. Prolazno

Spoljašnje kao ne-sopstvo