U to vreme Soṇadaṇḍin nećak, brahmanski učenik Aṅgaka sedeo je među okupljenima. I Soṇadaṇḍa reče onim brahmanima: „Gospodo, vidite li mog nećaka, brahmanskog učenika Aṅgaku? „Da, gospodine.” „Aṅgaka je naočit, lep i milostiv, crte njegovog lica su savršene, uzvišene je lepote i uzvišenog ponašanja, divota ga je videti. Nema nikoga ovde tako naočitog, izuzev askete Gotame. Aṅgaka je znalac triju Veda, sa njihovim invokacijama, obrednim pravilima, fonologijom, etimologijom i povestima kao petom disciplinom; izučio je metriku i gramatiku, sasvim je upućen u filozofiju prirode i telesna obeležja velikih ljudi. A ja sam taj koji ga podučava invokacijama. Aṅgaka je plemenitog porekla na obe strane, čistih predaka i s majčine i sa očeve strane sedam generacija unazad, bez mane i besprekoran u pogledu rođenja. Znam njegovu majku i oca. Ali ako bi Aṅgaka ubijao živa bića, uzimao ono što mu nije dato, činio preljubu, lagao i pio alkohol, kakva bi tada bila korist od njegovog izgleda, njegovih invokacija ili plemenitog porekla? Samo kada je brahman pun vrlina, zreo u svojoj čestitosti i kada je oštrouman i pronicljiv, tada je prvi ili drugi po redu među onima koji drže žrtvenu posudu. Brahman mora posedovati ta dva kvaliteta da bi ga neko s pravom označio kao brahmana.” Razgovor o vrlini i mudrosti