Kraj Sāvatthīja. „Monasi, dobitak, počast i slava su surovi, gorki i grubi, oni su prepreka za dostizanje najviše sigurnosti od ropstva. Nekada davno, monasi, jedna velika porodica kornjača živela je dugo u nekom jezeru. Onda jedna kornjača reče drugoj: ’Draga moja, ne idi u onaj kraj. Taj kraj nije bezbedan za kornjače.’ Ali ta kornjača ode baš u taj kraj. I tamo je lovac pogodi harpunom. Onda se ona vrati do prve kornjače. Prva kornjača je vide kako dolazi izdaleka, pa je upita: ’Da nisi možda išla u onaj kraj?’ ’Išla sam, draga, baš u taj kraj, ali me niko nije povredio.’ ’Isto tako je, draga moja, bilo i sa tvojim ocem i dedom. Pogođena si harpunom, hodaš unaokolo sa harpunom u sebi. Više nisi kornjača, draga moja, sada si lovčev posed. Ići ćeš tamo gde lovac bude hteo.’ ’Lovac’ je naziv za Māru, Zloga. ’Harpun’ je naziv za dobitak, počast i slavu. ’Sa harpunom u sebi’ znači da je neko obuzet oduševljenjem i strašću. Koji god monah uživa u dobitku, počasti i slavi koji su se pojavili i žudi za njima, za njega se kaže da je monah sa Mārinim harpunom u sebi, da ga je zadesila nesreća, da je doživeo propast, pa Zli sa njim može da radi šta mu je volja. Tako su dobitak, počast i slava surovi, gorki i grubi, oni su prepreka za dostizanje najviše sigurnosti od ropstva. Zato, monasi, ovako treba da vežbate: ’Napustićemo dobitak, počast i slavu koji su se pojavili i nećemo dozvoliti da dobitak, počast i slava koji su se pojavili ovladaju našim umom i u njemu ostanu’.”

1. Prvo poglavlje

Ovca dugog runa