Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja. Onda poštovani Rāhula dođe do Blaženog, pokloni mu se i sede sa strane. Dok je tako sedeo, Blaženi mu reče: „Šta misliš, Rāhula, je li oko trajno ili prolazno?” „Prolazno, poštovani.” „Je li ono što je prolazno patnja ili sreća?” „Patnja, poštovani.” „Je li na ono što je prolazno, patnja i podložno promeni prikladno gledati ovako: ’To je moje, to sam ja, to je moje sopstvo?’” „Sigurno da ne, poštovani.” uho… nos… jezik… telo… um trajan ili prolazan?” „Prolazan, poštovani.” „A je li ono što je prolazno patnja ili sreća?” „Patnja, poštovani.” „Je li na ono što je prolazno, patnja i podložno promeni prikladno gledati ovako: ’To je moje, to sam ja, to je moje sopstvo?’” „Sigurno da ne, poštovani.” Videvši to, Rāhula, dobro upućen plemeniti učenik gubi interes za oko, gubi interes za uho, gubi interes za nos, gubi interes za jezik, gubi interes za telo, gubi interes za um. Pošto je izgubio interes, u njemu se strasti smiruju. Pošto je izgubio interes, u njemu se strasti smiruju. Kako se strasti smiruju, tako [njegov um] oslobođen biva. Sa oslobođenjem dolazi i saznanje: ’Oslobođen sam’.