Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju. Onda trideset monaha iz Pāve dođoše do Blaženog — svi su oni živeli u šumi, hranili se isprošenom hranom, nosili ogrtače od odbačenih krpa, ali još uvek su u sebi imali okove. Kad su stigli, pokloniše se Blaženom i sedoše sa strane. Na to Blaženi pomisli: „Ovih trideset monaha iz Pāve svi žive u šumi, hrane se isprošenom hranom, nose ogrtače od odbačenih krpa, ali još uvek u sebi imaju okove. Kako bi bilo da ih podučim Dhammi na takav način da još dok sede na ovom mestu njihovi umovi budu oslobođeni otrova zahvaljujući neprijanjanju?” Onda se Blaženi obrati monasima: „Monasi.” „Da, poštovani”, odgovoriše oni. A Blaženi ovako nastavi: „Monasi, ovaj krug preporađanja je bez vidljivog početka. Ta prva tačka nije vidljiva bićima koja, ometena neznanjem i okovana žudnjom, tumaraju i preporađaju se. „Šta mislite, monasi, čega je više: potoka krvi koju ste prolili bivajući ubijeni dok ste lutali ovim predugim putem ili vode u četiri velika okeana?” „Poštovani, prema onome kako mi razumemo učenje koje nam je Blaženi izložio, više je krvi koju smo prolili bivajući ubijeni dok ste lutali ovim predugim putem.”