Tako zaređen, dok sam išao putem između Rāđagahe i Nāḷande, ugledao sam Blaženog kako sedi kod svetilišta Bahuputta. Kad sam ga video, pomislio sam: ’Ako bih ikoga prihvatio za učitelja, to bi bio samo Blaženi; ako bih ikoga prihvatio za srećnog, to bi bio samo Blaženi; ako bih ikoga prihvatio za potpuno probuđenog, to bi bio samo Blaženi.’ Prijatelju, poklonio sam se tu, na tom mestu, do nogu Blaženog i rekao mu: ’Poštovani, Blaženi je moj učitelj, ja sam njegov učenik! Poštovani, Blaženi je moj učitelj, ja sam njegov učenik!’ Na to mi Blaženi reče: ’Kassapa, onome ko bi učeniku koji je tako potpuno predan rekao da zna, a da u stvari ne zna, ili da vidi, a da u stvari ne vidi, glava bi se raspukla. Ali ja, Kassapa, pošto znam, govorim da znam, pošto vidim govorim da vidim. Zato, Kassapa, treba ovako da vežbaš: „Razviću snažan osećaj stida i straha od činjenja loših dela prema starijima, novajlijama i onima srednjim po stažu.” Tako, Kassapa, treba sebe da vežbaš. Zato, Kassapa, treba ovako da vežbaš: „Kada slušam bilo koje učenje povezano sa onim što je korisno, shvatiću to vrlo ozbiljno i posvetiti mu punu pažnju, potpuno usredsrediti svoj um i slušati naćuljenih ušiju.” Tako, Kassapa, treba sebe da vežbaš. Zato, Kassapa, treba ovako da vežbaš: „Svesnost tela koja je praćena prijatnošću neće me napustiti.” Tako, Kassapa, treba sebe da vežbaš.’ Onda, pošto me je ovim savetom poučio, Blaženi ustade sa svog mesta i ode. Prijatelju, sedam dana sam jeo hranu dobijenu prošenjem kao onaj ko ima dug, a osmog dana se pojavilo krajnje znanje.