„Poštovani gospodine, dok sam boravio u osami, povučen, javi mu se ova misao: ’Prema onome kako učitelj Mahākaććāna podučava Dhammu, nije lako živeći u kući praktikovati svetački život potpuno savršen i čist, nalik uglačanoj školjki. Kako bi bilo da obrijem kosu i bradu, ogrnem žuti ogrtač i napustivši dom odem u beskućnike?’ Učinite me beskućnikom, učitelju Mahākaććāna.” I učini poštovani Mahākaććāna nezaređenog sledbenika Soṇu Kuṭikaṇṇu beskućnikom. U to vreme u Južnom Avantiju nije bilo mnogo monaha. I kada su prošle tri godine, poštovani Mahākaććāna uz dosta muke i truda okupi nekako desetoricu monaha i dâ poštovanom Soṇi puno zaređenje. A kada je prošao period monsuna i poštovani Soṇa boravio u osami, povučen, javi mu se ova misao: „Nikada nisam video Blaženoga. Ali jesam čuo da je Blaženi takav i takav. Ako mi moj učitelj dopusti, otišao bih da vidim Blaženoga, plemenitog i potpuno probuđenoga.” Onda poštovani Soṇa, pošto je uveče izašao iz osame, otide do poštovanog Mahākaććāne. Kad je stigao, pokloni se, pa sede sa strane. Dok je sedeo, ovako mu reče: