Na svom putu, monasi, princ Vipassī ugleda čoveka obrijane glave, zaogrnutog žutim ogrtačem. Videvši ga, upita on vozara: „Dobri moj vozaru, ko je onaj čovek? On ne izgleda kao drugi.” „Vaša visosti, taj čovek se zove ’beskućnik’.” „A zašto se on naziva ’beskućnikom’?” „Beskućnikom zovu onoga ko slavi svetački život, miran život, postupa na pravi način, čini ono što donosi zasluge, ne povređuje i ima saosećanje za druga bića.” „Onda, dobri vozaru, i ja slavim beskućnika! Onoga ko slavi svetački život, miran život, postupa na pravi način, čini ono što donosi zasluge, ne povređuje i ima saosećanje za druga bića! „Priđi onda bliže kočijom tom beskućniku.” „Da, vaša visosti’, odgovori vozar, pa dotera kočiju bliže beskućniku. Onda mu se princ Vipassī obrati: „Dobri čoveče, šta si to uradio? Tvoja glava nije kao kod drugih, odeća ti nije kao kod drugih.” „Vaša visosti, ja sam onaj kojeg zovu beskućnikom.” „A zašto te, dobri čoveče, zovu beskućnikom?” „Vaša visosti, zovu me beskućnikom zato što slavim svetački život, miran život, postupam na pravi način, činim ono što donosi zasluge, ne povređujem i imam saosećanje za druga bića.’ „Onda, dobri čoveče, i ja slavim beskućnika! Onoga ko slavi svetački život, miran život, postupa na pravi način, čini ono što donosi zasluge, ne povređuje i ima saosećanje za druga bića!

9. Bodhisattin odlazak u beskućnike