„Ali šta to još, Ānanda, monaška zajednica očekuje od mene? Ono što sam podučavao nisam delio na unutrašnje i spoljašnje. Nema ničeg skrivenog što bi ostalo u učiteljevoj stisnutoj šaci. Isto tako, Ānanda, ko god bi pomislio ovako: ’Ja ću sada predvoditi monašku zajednicu’ ili ’Ja sam taj koji će davati uputstva monaškoj zajednici’, neka priča kako hoće. Ali Tathāgata tako ne razmišlja Star sam Ānanda, vremešan, na leđima mi je breme godina, poodmakao sam stazom života i stigao do njenog poslednjeg dela: osamdeset mi je godina. Baš kao što se stara, rasklimatana kola kotrljaju još samo zahvaljujući tome što su vezana jakim konopcima, isto tako i moje telo nastavlja da se kreće samo zahvaljujući tome što kao da je vezano jakim konopcima, tako mi izgleda. Tek kada Tathāgata uđe u sabranost uma bez ikakvog posebnog znaka, neki osećaji prestanu da ga muče, zato što ne usmerava pažnju na bilo kakav znak. I tada je njegovom telu lakše. Zato, Ānanda, budi sam sebi ostrvo, budi sam sebi utočište, a ne neko drugi. Neka Dhamma bude tvoje ostrvo, tvoje utočište, a ne nešto drugo. A kako je to monah sam sebi ostrvo, sam sebi utočište, a ne neko drugi, kako je Dhamma njegovo ostrvo, njegovo utočište, a ne nešto drugo? Tako, Ānanda, monah boravi kontemplirajući telo kao telo, marljiv, s jasnim razumevanjem i svesnošću, odloživši sa strane gramzivost i odbojnost prema ovom svetu… osećaje kao osećaje… um kao um… boravi kontemplirajući objekte uma kao objekte uma, marljiv, s jasnim razumevanjem i svesnošću, odloživši sa strane gramzivost i odbojnost prema ovom svetu. Na taj način, Ānanda, monah je sam sebi ostrvo, sam sebi utočište, a ne neko drugi. Na taj način Dhamma je njegovo ostrvo, njegovo utočište, a ne nešto drugo. Koji god su monasi sada ili posle moje smrti sami svoje ostrvo, sami svoje utočište, a ne bilo ko drugi, kojima je god Dhamma ostrvoi utočite, a ne nešto drugo, ti će među mojim monasima iz mraka izaći na najveće svetlo, samo ako budu vežbali.

13. O Budinom nagoveštaju