Jednom je, poštovani gospodine, neki čovek dobio činiju supe tokom dana i rekao: ’Stavite to sa strane i poješćemo ga zajedno uveče.’ (Skoro) sve kuvanje obavlja se preko noći, a malo preko dana. Iz ljubavi i poštovanja prema Blaženom, kao i iz stida i straha od loših dela, napustili smo noćni obrok, koji je izvan propisanog vremena. Dešavalo se da monasi idući u prošenje hrane po gustom mraku upadnu u neku jamu, u jarak, upletu se u trnovit žbun ili se sapletu o usnulu kravu; nailazili su na probisvete koji su već počinili neko nedelo i one koji to tek planiraju, a dešavalo se da ih zavode žene. Jednom sam tako i ja išao u prošenje hrane po mrklom mraku. Neka žena koja je prala lonac, ugledala me je pod bleskom munje i vrisnula od užasa: ’Teško li je meni, đavo je došao da me ugrabi!’ Rekoh joj: ’Sestro, nisam đavo, monah sam koji prosi hranu.’ ’Onda si monah čija je majka umrla i čiji je otac umro! Bolje, monaše, da ti raspore stomak oštrim mesarskim nožem nego što se šunjaš unaokolo tražeći hranu za svoj stomak po tako mrkloj noći!’ Poštovani gospodine, kada se toga setim, pomislim: ’Koliko nas je samo bolnih stanja Blaženi oslobodio! Koliko nam je samo prijatnih stanja Blaženi priuštio! Koliko nas je samo štetnih stanja Blaženi oslobodio! Koliko nam je samo korisnih stanja Blaženi priuštio!’”