„A šta bi, Anuruddha, trebalo da čini sin iz dobre porodice koji je otišao u beskućnike? Dok još nije dostigao ushićenje i zadovoljstvo odvojeno od zadovoljstava čula i odvojeno od štetnih mentalnih stanja ili dok nije dostigao neko stanje još mirnije od toga, gramzivost obuzme njegov um i tu ostane, mržnja obuzme njegov um i tu ostane, tupost i tromost obuzmu njegov um i tu ostanu, nemir i kajanje obuzmu njegov um i tu ostanu, sumnjičavost obuzme njegov um i tu ostane, nezadovoljstvo obuzme njegov um i tu ostane, umor obuzme njegov um i tu ostane. To se događa dok još nije dostigao ushićenje i zadovoljstvo odvojeno od zadovoljstava čula i odvojeno od štetnih mentalnih stanja ili dok nije dostigao neko stanje još mirnije od toga. Kad jednom dostigne ushićenje i zadovoljstvo odvojeno od zadovoljstava čula i odvojeno od štetnih mentalnih stanja ili neko stanje još mirnije od toga, gramzivost ne obuzima njegov um i tu ne ostaje, mržnja… tupost i tromost… nemir i kajanje… sumnjičavost… nezadovoljstvo… umor ne obuzima njegov um i tu ne ostaje. To se događa kada on jednom dostigne ushićenje i zadovoljstvo odvojeno od zadovoljstava čula i odvojeno od štetnih mentalnih stanja ili neko stanje još mirnije od toga. Da li onda, Anuruddha, o meni misliš ovako: ’Tathāgata nije napustio otrove koji prljaju, uzrokuju obnavljanje bića, stvaraju nevolje, dozrevaju u patnji i vode budućim rođenjima, starosti i smrti. Zbog toga Tathāgata koristi neku stvar pošto je razmislio, podnosi drugu pošto je razmislio, izbegava treću pošto je razmislio i uklanja četvrtu pošto je razmislio?’