Tako, Udāyine, sasvim odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od štetnih stanja, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja… A to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga nadilazi? Tako, Udāyine, smirivanjem usmerene misli i istraživanja monah ulazi i ostaje na drugom stupnju zadubljenja… Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga to nadilazi? Tako, Udāyine, slabljenjem ushićenja… monah ulazi i ostaje na trećem stupnju zadubljenja… Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga nadilazi? Tako, Udāyine, napuštanjem zadovoljstva i bola… monah ulazi i ostaje na četvrtom stupnju zadubljenja… Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga nadilazi? Tako, Udāyine, potpunim prevazilaženjem opažaja oblika, nestankom opažaja čulnih podražaja, neobraćanjem pažnje na opažaje različitosti, svestan da „prostor jeste beskrajan”, monah ulazi i ostaje u području beskrajnog prostora. Time ga nadilazi. Ali ni to, kažem, nije dovoljno. Napusti ga, kažem; nadiđi ga, kažem. A čime ga nadilazi? Tako, Udāyine, sa potpunim prevazilaženjem područja beskrajnog prostora, svestan da „svest jeste beskonačna”, monah ulazi i ostaje u području beskonačne svesti.