Kraj Sāvatthīja. „Monasi, postoji pet vrsta semena. Kojih pet? Seme koje se dobija iz korena, seme koje se dobija iz stabla, seme koje se dobija iz krtola, seme koje se dobija iz izdanaka i seme koje se dobija iz samog semena. Zamislite, monasi, da ovih pet vrsta semena nije oštećeno, nije istrulilo, da ih vetar i sunce nisu isušili, da su plodna i dobro očuvana, ali da nema zemlje i nema vode. Da li bi tih pet vrsta semena proklijalo, bujalo i raslo?” „Sigurno da ne, poštovani.” „A zamislite sada da tih pet vrsta semena nije oštećeno, da nije istrulilo, da ih vetar i sunce nisu isušili, da su plodna i dobro očuvana, i da ima zemlje i ima vode. Da li bi tih pet vrsta semena proklijalo, bujalo i raslo?” „Sigurno da bi, poštovani.” „Monasi, na element zemlje treba gledati kao na četiri staništa svesti. Na vodu treba gledati kao na ushićenje i privlačnost. Na pet vrsta semena treba gledati kao na svest zajedno sa onim što je hrani. Sve dok svest traje, ona prianja za oblik, podržana oblikom, zasnovana na obliku. I sa svakom kapi slasti dobijene od oblika ona raste, buja, dostiže zrelost. Sve dok svest traje, ona prianja za osećaj… za opažaj… Sve dok svest traje, ona prianja za mentalne obrasce, podržana mentalnim obrascima, zasnovana na mentalnim obrascima. I sa svakom kapi slasti dobijene od mentalnih obrazaca ona raste, buja, dostiže zrelost.