U davna vremena, monasi, upravo u ovom Sāvatthīju živela je domaćica po imenu Vedehikā. I dobar se glas o gospodarici Vedehiki širio unaokolo: ’Gospodarica Vedehikā je ljubazna, gospodarica je blaga, gospodarica Vedehikā je smirena.’ A gospodarica Vedehikā imala je služavku po imenu Kāli, oštroumnu, okretnu i pedantnu u poslu. I služavka Kāli pomisli: ’Dobar se glas o gospodarici Vedehiki širi unaokolo: „Gospodarica Vedehikā je ljubazna, gospodarica je blaga, gospodarica Vedehikā je smirena.” Iako ne pokazuje bes, da li ga u njoj još uvek ima ili ne? Da li samo zato što dobro radim svoj posao moja gospodarica ne pokazuje bes, iako je on još uvek u njoj? Kako bi bilo da je stavim na probu?’ I tako služavka Kāli ustade kasno. A gospodarica Vedehikā joj reče: „Kāli!” „Da, gospođo?” „Šta se desilo te si ustala tako kasno?” „Ništa se nije desilo, gospođo.” „Ništa se nije desilo, ti lenjivice, a ipak ustaješ tako kasno!” i beše besna, nezadovoljna i smrknuta pogleda. Onda služavka Kāli pomisli: ’Iako moja gospodarica ne pokazuje bes, u njoj ga još uvek ima, nije nestao; i samo zato što dobro radim svoj posao moja gospodarica ne pokazuje bes, iako je on još u njoj, nije nestao. Kako bi bilo da je još malo stavim na probu?’