On nibbānu vidi kao nibbānu. Pošto je vidi kao nibbānu, on zamišlja (sebe kao) nibbānu, on zamišlja (sebe) u nibbāni, zamišlja (sebe odvojenog) od nibbāne, zamišlja je kao ‘moje’, oduševljava se njome. A zašto? Zato što ga, kažem vam, nije do kraja razumeo. Monasi, monah koji je u višem vežbanju, čiji um još nije dosegao cilj, koji još uvek teži najvišoj sigurnosti od ropstva, neposredno zna zemlju kao zemlju. Pošto neposredno zna zemlju kao zemlju, on ne bi trebalo da zamišlja (sebe kao) zemlju, ne bi trebalo da zamišlja (sebe) u zemlji, ne bi trebalo da zamišlja (sebe odvojenog) od zemlje, ne bi trebalo da zamišlja zemlju kao ‘moje’, da se oduševljava zemljom. A zašto? Zato što je, kažem vam, mora do kraja razumeti. On takođe neposredno zna vodu kao vodu… vatru… vazduh… bića… božanstva… Pađāpati… Brahmu… božanstva neprekidnog sjaja… božanstva blistave slave… božanstva velikog ploda… vrhovnog gospodara… područje beskrajnog prostora… područje beskonačne svesti… područje ničega… područje ni opažanja ni neopažanja… viđeno… čujno… opaženo… spoznato… jedinstvo… raznolikost… sve… On nibbānu neposredno zna kao nibbānu. Pošto neposredno zna nibbānu kao nibbānu, on ne bi trebalo da zamišlja (sebe kao) nibbānu, ne bi trebalo da zamišlja (sebe) u nibbāni, ne bi trebalo da zamišlja (sebe odvojenog) od nibbāne, ne bi trebalo da zamišlja nibbānu kao ‘moje’, da se oduševljava nibbānom. A zašto? Zato što je, kažem vam, mora do kraja razumeti.