Monasi, zamislite vreću od kože, koja je dobro uštavljena, dobro obrađena, meka, svilenkasta, kada se stisne uopšte ne šuška, uopšte ne pucketa, i onda se pojavi neki čovek sa štapom ili kamenom, pa kaže: ’Vidite ovu vreću od kože, koja je dobro uštavljena… uopšte ne pucketa. Ja ću učiniti da šuška i pucketa kad se pritisne.’ Šta mislite, monasi? Može li taj čovek, kad je pritisne štapom ili kamenom učiniti da ona šuška i pucketa?” „Sigurno da ne, poštovani gospodine.” A zašto? Zato što tu vreću od kože, koja je dobro uštavljena… uopšte ne pucketa, nikako nije moguće načiniti da šuška ili pucketa kad se pritisne štapom ili kamenom. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.” „Isto tako, monasi, postoji pet načina govora kojim drugi mogu da vam se obraćaju: govor može biti u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku, istinit ili lažan, blag ili grub, da vodi ka dobrobiti ili ka šteti, izgovoren sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti istinite ili lažne; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti blage ili grube; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu voditi ka dobrobiti ili ka šteti; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Zato, monasi, ovako treba sebe da vežbate: