Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. I desilo se da se usred dana brahman Đāṇussoṇi izvezao iz Sāvatthīja u beloj kočiji, koju su vukle bele kobile. Izdaleka je video asketu Pilotiku kako dolazi, pa ga upita: „Odakle to učitelj Vaććhāyana dolazi usred dana?” „Gospodine, išao sam da posetim asketu Gotamu.” „Šta učitelj Vaććhāyana misli o mudrosti askete Gotame? Je li on mudar ili nije?” „Gospodine, ko sam ja da uviđam mudrost askete Gotame? Svakako, onaj ko uviđa mudrost askete Gotame, mora mu biti ravan.” „Učitelj Vaććhāyana zaista veoma hvali asketu Gotamu.” „Gospodine, ko sam ja da hvalim asketu Gotamu? Oni koji su i sami hvaljeni, hvale asketu Gotamu kao najboljeg među božanstvima i ljudima.” „Koji su razlozi što učitelj Vaććhāyana ima toliko poverenje u asketu Gotamu?”