Kada tako gleda, monasi, dobro upućen plemeniti učenik se oslobađa očaranosti materijalnim oblikom, očaranosti osećajem, očaranosti opažajem, očaranosti mentalnim obrascima, očaranosti svešću. Pošto više nije očaran, strast se u njemu hladi. Hlađenjem strasti njegov um postaje oslobođen. Kada je oslobođen, dolazi i saznanje: ’Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više bilo kojeg oblika bivanja’.” Monasi, takav monah se naziva onim čije je dno probijeno, čiji je rov zatrpan, čiji je noseći stub oboren, onim koji nema ograda, plemeniti čiji je barjak spušten, čiji je tovar odložen, ko je bez okova. A kako je to monah onaj čije je dno probijeno? Ima primera da monah napusti neznanje, saseče ga u korenu, načini ga poput palminog panja, ukloni ga, tako da se u budućnosti više ne može javiti. Tako je monah onaj čije je dno probijeno. A kako je to monah onaj čiji je rov zatrpan? Ima primera kada monah napusti krug preporađanja koji donosi nova rođenja, saseče ga u korenu… tako da se više ne javlja. Tako je monah onaj čiji je rov zatrpan. A kako je to monah onaj čiji je noseći stub oboren? Ima primera kada monah napusti žudnju, saseče je u korenu… tako da se ona više ne javlja. Tako je monah onaj čiji je noseći stub oboren. A kako je to monah onaj koji nema ograda? Ima primera kada monah napusti pet nižih okova, saseče ih u korenu… tako da se više ne javljaju. Tako je monah onaj koji nema ograda.