I pomislih: Koji god da su askete ili brahmani u prošlosti doživljavali bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. I koji god će askete ili brahmani u budućnosti doživljavati bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. I koji god da askete ili brahmani sada doživljavaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. Ali ovakvim samomučenjem nisam dostigao bilo koje uzvišeno stanje, bilo kakvo isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih. Da li možda postoji i neki drugi put ka probuđenju? I pomislih: Sećam se jednom kad je moj otac Sakyanin bio zauzet poslom, sedeo sam u svežini senke stabla ružine jabuke, sasvim odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od nepovoljnih stanja, i uđoh i ostadoh na prvom stupnju zadubljenja, praćenim usmerenom mišlju i istraživanja, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. Može li to biti put ka probuđenju? Za sećanjem, u meni se rodi saznanje: To je zaista put ka probuđenju. I pomislih: Zašto se plašim tog zadovoljstva koje nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim stanjima? I pomislih: Ne plašim se tog zadovoljstva, jer ono nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim stanjima. I pomislih: Nije lako postići to zadovoljstvo ako je telo sama kost i koža. Kako bi bilo ako bih pojeo malo čvrste hrane–malo kuvanog pirinča i kaše. Pojedoh malo čvrste hrane–malo kuvanog pirinča i kaše. U to vreme pet monaha su me čekali i razmišljali: Ako asketa Gotama dostigne više stanje, on će nam javiti za to. No, kad pojedoh kuvani pirinač i kašu, tih pet monaha me prezreše i napustiše me, razmišljajući: Asketa Gotama sada živi lagodno; napustio je napor i vratio se lagodnosti.