A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ’Žrtva sam rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’ I kad je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostvarena… I kako je marljiv, usavršava se u vrlini. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, usavršava se u koncentraciji. Zadovoljan je usavršenošću u koncentraciji, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge. Ne postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, postiže znanje i viđenje. Zadovoljan je tim znanjem i viđenjem i njegova namera biva ostvarena. Na osnovu toga sebe hvali, druge kritikuje ovako: ’Živim znajući i videći, ali ovi drugi monasi žive i bez znanja i bez viđenja.’ Tako postaje opijen znanjem i viđenjem, sve više je nepažljiv, osvaja ga nepažljivost. Pošto je nepažljiv, živi u patnji. Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za dobrom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, naseče on njegov meki deo i ponese ga misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ’Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa … nasekao je njegov meki deo, te ga poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’