Kad je ovo čuo, neki monah ovako reče Blaženome: „Poštovani gospodine, može li biti uznemirenosti zbog onog što ne postoji spolja?” „Može, monaše”, reče Blaženi. „Tako, monaše, neko razmišlja: ’Ah, imao sam to! Ali sad, avaj, više nemam! Kad bih ga samo opet imao! No, nikako da ga dobijem!’ I onda tuguje, žali i nariče, plače udarajući se u prsa i postaje rastresen. Tako može biti uznemirenost zbog onog što ne postoji spolja.” „A može li biti odsustva uznemirenosti zbog onoga što ne postoji spolja?” „Može, monaše”, reče Blaženi. „Tako, monaše, neko razmišlja: ’Ah, imao sam to! Ali sad, avaj, više nemam! Kad bih ga samo opet imao! No, nikako da ga dobijem!’ Onda on ne žali, ne tuži i ne jadikuje, ne udara se u grudi plačući i ne postaje rastresen. Tako može biti odsustva uznemirenosti zbog onog što ne postoji spolja.” „A može li biti uznemirenosti zbog onog što ne postoji unutra?” „Može, monaše”, reče Blaženi. „Tako, monaše, neko ovako razmišlja: ’Ono što je sopstvo jeste ovaj svet; posle smrti biću trajan, nepromenjiv, večan, neću podleći promeni; trajaću koliko i večnost’ Onda čuje Tathāgatu ili učenika Tathāgate kako izlaže Dhammu radi uklanjanju svih gledišta, odluka, opsesija, vezivanja i prikrivenih sklonosti, radi smirivanja svih mentalnih konstrukcija, napuštanja svih vezanosti, razaranja žudnje, hlađenja strasti, prestanka, nibbāne. Na to pomisli: ’Biću uništen! Nestaću! Više me neće biti!’ I onda tuguje, žali i nariče, plače udarajući se u prsa i postaje rastresen. Tako ima uznemirenosti zbog onoga što ne postoji unutra.”